Imala sam visoko rizičnu trudnoću i kontrolisala sam je u Višegradskoj. Moja priča kreće ovako....
Živim u Pančevu, ali zbog složenosti moje bolesti, dobila sam uput za Višegradsku u Beogradu i 24. marta otišla sam prvi put na pregled. Urađen mi je ultrazvuk i sve je bilo ok, beba super. Zakazan mi je dabl test, međutim, pritisak je bio povišen te mi je dat uput za kardiologa. Na odeljenju za kardiologiju, nakon što su mi izmerili pritisak 150/90, data mi je terapija i savet za ishranu i, naravno, zakazane obavezne kontrole. Posle par dana, osetila sam glavobolju i zujanje u ušima, bila sam i sva naduta. Kada sam izmerila pritisak - 200/110, uhvatila me strašna panika. Spremila sam se i otišla u Višegradsku.
Bilo je 22h. Primio me je dežurni lekar koji je savetovao da ostanem na odeljenju jer je to bolje i za mene i za bebu. Naravno, pristala sam. Smestili su me na odeljenje VRT. Mislila sam u sebi - šta to može značiti, verovatno ima mnogo cveća (da, baš to mi je prošlo kroz glavu). Ujutru sam se probudila sva natečena. Kada je vizita došla do mene - taj divni čovek načelnik, par doktora i sestre - baš sam se uplašila. Imali su neki svoj stav, onako, malo drzak i rekli mi da se spremim za ultrazvuk. Na pregladu sam prvo dobila kritiku koju ću pamtiti. "Ko je tebi dao saglasnost da osteneš trudna?!", prekorila me doktorka. Zar meni, posle toliko borbe, odricanja, suza i bola da kaže tako nešto? Pitala sam je zašto mi to govori, a ona me pogledala i rekla: “Pa dobro, zaboga, vi imate lupus, a pored lupusa mnogo problema i komplikacija”. Rekla sam joj da znam i da ću ja ovo, zajedno sa njima, isterati do kraja.
Proveravali su mi krvnu sliku svaki dan, radili bezbroj nekih silnih analiza, na svakih sedam dana sam išla na ultrazvuk, jednom rečju, uradili su sve.
Jednog dana došao je na red dabl test. S obzirom da rezultati nisu bili baš dobri, predložili su mi da uradim amniocentezu. Pristala sam. Kada je doša dan i za taj pregled, otišla sam posle vizite u ordinaciju gde su me sačekali divni načelnik i glavna sestra. Nakon pregleda, rekli su mi da će sve biti u redu i da će rezultati biti za tri dana. U glavi mi je bilo ludilo - ja neću ovu moju bebu da izgubim, ne želim, ne mogu, ona je sav moj svet. Trećeg dana, taj divni načelnik mi je saopštio da nosim jednu zdravu devojčicu. Mojoj sreći nije bilo kraja. Svima bih poželela radost koju sam tada osetila.
Drugi problem koji me je pratio kroz trudnoću, pored visokog pritiska, bili su proteini u urinu. Stalno su me kontrolisali, a nalazi su bili sve gori i gori. Prošlo je 40 dana a ja nikako nisam odlazila kući. Tuga, briga, dosada. Da nije bilo divnih sestara koje rade na odejenju i divnih cimerki sa kojima se i dan danas čujem, šiznula bih.
Tačno 45- tog dana, odradila sam još jednu biohemiju i te proteine. Vizita je krenula, načelnik je ušao u sobu i oduševljeno rekao: “Ivana, možeš kući, vidimo se za tri nedelje. Bila sam presrećna!
Svaki naredni put, ležala sam na odeljenju po pet, šest dana i uvek mi je bila zakazana hospitalizacija na mesec dana, da bi me pratili sve do15. septembra.
Kada sam poslednji put otišla na kontrolu, i pored svih poznatih lica, od sestara do načelnika, i nalaza koji je bio uredan, odjednom me uhvatila panika. Gušio me je prostor, htela sam kući. Osećala sam neki neopisiv strah. Nakon što sam se istuširala i legla, pukao mi je vodenjak. Otišla sam u porodilište i sva sreća pa sam izdržala do jutra i sačekala mog doktora spasioca. Na ultrazvučnom pregledu je video da nema plodove vode i da moram na hitan carski. Uplašila sam se, ali me je on ohrabrio. U 13h smo krenuli u salu. Ništa nisam pitala. Uspavali su me i u 13:15 na svet je došla moja lepotica Dunjica.
Ovim putem želim da se zahvalim od srca odeljenju VRT, na čelu sa načelnikom Petronijevićem.
Nema komentara:
Objavi komentar