Jelena i njen suprug dugo su vodili bitku kako bi dobili potomstvo, a nakon bezbroj pregleda, analiza i testova, osim iskustva lekara i prirodnih preparata, najviše im je pomogla njihova velika želja da imaju decu.
Teško je bilo šta reći o ovoj temi a da to već nije ispričano. Ono što svakako ne može da se prenese na papir jeste tuga s kojom se partneri suočavaju u pokušaju da imaju potomstvo.
Zovem se Jelena, imam 43 godine. Udala sam se u 25. godini i sve je išlo kao po nekom uhodanom planu, osim trudnoće, a oboje smo silno želeli dete odnosno više njih. Prolazili su meseci, a s njima i sve češći pogledi ispod oka i sve glasnije pitanje ima li šta novo, uobičajeno za malu sredinu u kojoj sam živela.
Nikada nisam dozvoljavala da vide moju tugu, a nje je bilo sve više. Sanjala sam svoju bebu, maštala o njenim plavim očima i prćastom nosiću. Želela sam da budem majka, toliko – da me je praznina koja me je okruživala prosto bolela. Nisam više mogla da čekam da prođu tri godine, koliko su tada govorili da je potrebno da bi se započelo lečenje steriliteta. Osećala sam se obeleženom, na možda najsuroviji način koji može da oseti jedna mlada žena.
Silni pregledi i analize
Krenula su ispitivanja. Od klinike do klinike, od lekara do lekara. Svi su tražili dodatne analize ili nisu priznavali postojeće, a nas dvoje smo se beskrajnom predanošću ispunjavali sve što se od nas tražilo. Pregledi, bazalna temperatura, spermogram, snimanja... Smenjivala su se nadanja i razočaranja, a ja sam počela da osećam da se vrtimo u začaranom krugu.
A onda jednom, slučajan susret s bračnim parom dosta starijim od nas i priča koja me je podstakla da pokušamo nešto novo – u privatnoj praksi. Lekari koji su tada otvarali privatne ordinacije bili su retki, a mišljenja o takvom vidu lečenja različita. Mi smo ipak odlučili da pokušamo. Ništa nismo mogli da izgubimo, jer osim upornosti i želje, u tom trenutku ništa nismo ni imali.
Spoj znanja i iskustva
Neobičan je bio moj prvi susret s dr Kovačevićem. Pred nama je sedeo čovek u poodmaklim godinama, na čijem licu se ogledalo veliko iskustvo. Skromnu ordinacija jedino je krasila sablja na zidu – kasnije sam čula da je to poklon od počivšeg cara Etiopije Haila Selasija, čiju ženu je dr Kovačević izlečio.
Sigurnost koju sam osetila kročivši u ordinaciju i poverenje koje se vrlo brzo među nama stvorilo, rekli su mi da je to put kojim treba da idemo, a nazad nismo želeli. Nismo bili obeshrabreni niti smo gajili lažnu nadu, ali smo znali da smo na pravom putu.
Doktor je zapazio ono što su mnogi pre njega prevideli – loš spermogram. Nalaz nije bio dobar, ali činjenica da smo rano krenuli s lečenjem davala je nadu. Usledila je operacija, a uporedo s njom i terapija da se „poboljša“ moj drugi jajnik, jer su postojale određene smetnje. Kada se sve završilo, po prvi put sam osetila da ne mogu više. Bila sam prezasićena bolnicama, terapijama, čekanjem, neizvesnošću koja nam se uvukla u život. Jedino što se u meni nije ugasilo, bila je želja da budem majka.
Dr Kovačević je shvatio o čemu se radi i predložio nam da napravimo pauzu od nekoliko meseci. Bila sam oslobođena pritiska od zakazivanja pregleda, putovanja, analiza… Ali nešto u meni, i pored svega, nije mirovalo. Želela sam da taj period predaha nas dvoje iskoristimo da poboljšamo naš život, ali i da pokušamo da koristimo neku prirodnu medicinu. Verovala sam da ona, uz lekarsku terapiju, može da dâ rezultat. Odlučili smo da to bude terapija čajevima i preparatima na bazi meda. Uredno smo uzimali preparate i pili čajeve i u ishranu uključili namirnice bogate vitaminom B. Prošlo je osam meseci, a ja sam ostala u drugom stanju. Malo je reči kojima bih mogla da opišem trenutak kada sam saznala da u mom stomaku raste nov život. Čitav svet je bio moj jer mi se želja ispunila...
Sve se isplatilo!
Prošlo je osam godina i osam dana čekanja dok nisam rodila dečaka! Da, brojala sam dane i, verujte, vredelo je. Sreća me je poslužila još jednom - posle tri godine rodila sam i devojčicu. Termin oba porođaja bio mi je istog dana u istom mesecu. Našoj radosti nije bilo kraja! Moji Nenad i Milica sada imaju 14 i 11 godina i nepresušni su izvor moje sreće, svrha mog življenja. Želim da postanu dobri ljudi, da se raduju životu i stignu do svojih ciljeva. Jer, život je borba, u kojoj pobeđuju uporni i oni koji znaju šta žele. Neretko se dešava da nam s jedne strane život daje, a s druge oduzima. Ali, i pored svega, nikada ne treba odustajati!
Pripremila: Vanja Ostojić
Nema komentara:
Objavi komentar