Drage trudnice, nismo ni svesne koliko smo mi žene jake Ovim tekstom ne želim nikoga da uplašim, svaka trudnoća je različita, tako da su porodjajna iskustva različita. Ukoliko ste prvorotka, zamolila bi Vas da pročitate moju priču, možda pomogne. Svim trudnicama je poznato savetovanje, ali mislim da se zaboravi ono najvažnije.
Imala sam 20 godina kada sam saznala za trudnoću, po nekima sam mlada, za neke baš na vreme, u svakom slučaju, jedva sam čekala da mi doktorka potvrdi trudnoću. Meni su doktori rekli da je trudnoća rizična, pila sam utrogestan od 200 dva puta dnevno, stavljala noću kao vaginaletu, sve po savetu lekara. Jednom su me priključili na sisteme, po meni, bez razloga, oni su smatrali da je stomak tvrd, beba nisko, ali niti sam bila otvorena, niti sam imala bolove, trebalo je jps tada da shvatim da ne treba slepo slušati lekara. Polako se termin približavao, iz doma zdravlja, sada su me poslali u bolnicu, da tamo odaberem lekara. Bila sam presrećna, osećala sam da se porodjaj približava i jedva sam čekala da držim bebu u rukama i da je konočno zagrlim i poljubim.
Porodjaja se nisam plašila, mislila sam da će sve to ići samo svojim tokom. Da, rekli su da boli ma to sam bila spremna. Doktorka mi je iznenada rekla da imam mnogo malo plodove vode, da dodjem sutra dan u bolnicu, u subotu i u ponedeljak da me porode (ponedeljak je dan termina). Čitala sam da termin može da se prebaci, odnosno da trudnoća traje duže i pitala je da sačekamo, pošto mi je rekla da je to rizično za bebu, samo sam ućutala i slušala. Rekla mi je da sam otvorena jedan prst i da ću se brzo poroditi kada počnu vaginaletom da izazivaju porodjaj. Samo da sam znala… Mama me je upozoravala da im ne verujem, ali ona se na kraju porodila carski, a od straha za bebu nisam ni pomisljala da ne slušam lekare. Šetala sam kao luda po bolnici ali porodjaj nije krenuo. Dali su mi klizmu u nedelju u osam uveče i zabranili da jedem i pijem.
U ponedeljak, na dan termina, dali su mi ranom zorom vaginaletu u 5 ujutru. Pošto ta vaginaleta nije izazvala željeni efekat, u 12 časova su mi stavili drugu koja je odmah izazvala bolove. Baš me je bolelo, ali konstantno, bol nije dolazio u navratima. Bila sam otvorena jedan prst i dalje. Medjutim grlić mi je bio dugačak, to mi je rekao doktor u drugoj smeni. Slali su me na ctg, što je bilo bolno, jer su mi tražili da budem u položaju koji mi ne odgovara. Tresli su mi stomak jer beba spava, što je dodatno bolelo. Bolovi su polako postajali jači. Išla sam da piškim i ispao mi je krvav cep. Odjednom sam počela da povraćam. Oni su mi rekli da je to odlično, da sam počela da se otvaram. Došla je doktorka, a ja otvorena jedan prs i grlić dugačak. Ponovo sam osetila potrebu da piškim i samo što sam ustala bol je bio strasan, da sam morala da legnem. Pitala sam ih šta da radim, medjutim ništa mi nisu rekli. Dali su mi inekciju da bi grlić počeo da se otvara, od inekcije mi se sve zamuti, kao da sam pijana. Konstantno sam povraćala i išla da piškim. To je izgledalo otprilike ovako: Ležim u krevetu, stežem jastuk, pokušavam da nadjem položaj koji mi odgovara, ali ne uspevam, odjednom osetim strašan bol i povraćam, bol se smanji, preznojim se i naježim i ponovo idem da piškim.
Smogla sam snage da udjem na internet i čitam savete kako ubrzati indukovani porodjaj. Pročitala sam da trebam da odem pod vreo tuš. Bez ičijeg pitanja odem pod tuš i toplom vodom preko stomaka i ledja kružim. To mi je malo smanjilo bolove i opustilo. Vratih se u krevet, kad ponovo ctg, proveravaju mi grlić kad ono, više nije dugačak. Ukapiram da mi je tuš pomogao. Vratim se nekako u krevet, prevrćem se od bolova, ne znam šta ću sa sobom, nadam se da ću da preživim i da ću držati bebu u rukama.
Odjednom počnu još jači bolovi, ponovo povraćanje, krenula sam da piškim, kad ono samo neka voda sluzava i krv mi procuri niz noge. Nekako odem do njih da im kažem, kad oni meni, nije to ti je krvav čep, rekoh to mi je već ispalo, ne oni znaju bolje. Vratim se u krevet, opet mi traze ctg, ja već besna, umirem od bolova, zovem i majku i boga da mi pomognu. Stave me na sto i priključe na ctg u osam. Gledam u onaj ctg i vidim da broj u donjem desnom uglu raste, kako meni rastu bolovi, penje se do 99. Medjutim kada ne legnem lepo, bol mi rasre, ali uredjaj ne meri jer nisam lepo legla. Ko će da leži lepo i mirno, da bi oni merili kada su kontrakcije od 1 pa porastu do 99?! Ležim tako na stolu, osam je sati, više ne znam šta ću, otvorena tri prsta samo.
Pobegnem im ja i odem pod tuš. Vrate me na sto, kad ono otvorena pet prstiju. Bolovi rastu, kada sam bila osam prstiju otvorena rekli su mi da se napinjem na stranu, jedna mi kaže lezi na ledja, šetaju se tako one, ostavljaju me samu, jedna viče lezi na ledja, ova druga dodje i viče što sam na ledjima kada mi je rekla da se napinjem sa strane. Smognem snage da im kažem da se dogovore. Legnem na ledja, napinjem se, dolazi doktorka, bebi krenula glava, ali celo telo je bilo skroz u levu stranu. Deru se da se napinjem, napinjem se ali nemam snage. Priključe me na kiseonik, ali bol je bio strašan, više nisam bila psihicki prisutna, ali sam se napinjala i drala, dok su me oni ućutkivali. Samo su me nervirali.
I konačno je moja beba došla na svet line9
Vrata od porodjajne sale su bila širom otvorena, primljena je trudnica, a ja na stolu, vrištim i krvarim. Šeta se kako ko hoće. Popne se babica na mene, skače žena i nekako izadje beba u 22 i 15. Beba je prvo ćutala, a onda počela da plače. U jednom trenutku stavili su mi ga na grudi. On plav, modar, napatio se i namučuo. Progovorim ja, beba se ućuti i pruži rukice ka mom licu. Krenuše meni suze i zaboravim na bol, ali sam se i dalje osećala odvratno. Naglasila sam da želim bejbifrendli ako je moguće. Ušije mene doktorka, dala mi je anesteziju, ali sam osetila kako me krpi, kao posteljica izašla cela konstatuje babica i doktorka se složi.
Smestili su me u krevet da krvarim, ali mi nisu rekli da ne ustajem. Posle sat vremena ustala sam da idem da se istuširam i promenim posteljinu, kada sam se vratila, počelo je strašno da mi pišti u usima. Sreća, pomogla mi je jedna porodilja da se ne onesvestim. Rana me je strašno bolela, nisu mi stavljali obloge, nisu dolazili da budu uz bebu da se istuširam. Bilo je strašno. Jedva sam čekala da dodjem kući svom mužu, sa našom bebom. Osećala sam se užasno, krave imaju lepši porodjaj i intimniji. Treba da ih je sramota.
Da jesam srećna što imam živog i zdravog sina, ali sam besna što taj indukovani porodjaj strašno boli, a anesteziju vam ne daju, to kod nas nema i njih apsolutno nije briga da pomognu. Radili su mi reviziju, jer je ostalo parče posteljice, gde sam mnogo krvi izgubila i priključili su me da primam glukozu. Tu noć je beba bila u boksu, a meni se srce slamalo kada sam čula da plače. Sve se to preživi, mi žene smo stvarno supermeni, ali treba neko da nas upozori. Imate budale od doktora i babica, nikoga nije briga. Pazite gde ćete se poroditi, planirajte porodjaj posavetujte se sa više lekara
Tačno je da je prelepo doneti jedno biće na svet. Pravo čudo. Svih devet meseci je raslo baš ispod srca, a onda ga rodiš. Neopisiv osećaj. Zato nemojte da patite više nego što morate. Shvatite da postoje i loša iskustva koja se mogu sprečiti. Nažalost nismo sve u mogućnosti da se porodimo gde hoćemo i kako hoćemo. Primorane smo da idemo u najbližu bolnicu, ako je tako budite spremne, psihicki na sve to.
Svaka čast zenama koje su se lako porodile. Meni je bilo užasno, žao mi je što sam sve to olako shvatala i nisam pripremala sebe na to da porodjaj može biti i težak. Prošlo je mesec dana od porodjaja i dalje krvarim, konce mi nisu skinuli posle deset dana, pre par dana su sami otpali, nadam se svi. Bilo mi je teško i dva koraka da napravim, taman kada uspavam bebu, spavala bih i ja, ali mi rana ne dozvoljava. Sada mi je lakše, ali me još nije sve prošlo. Nikako da se oslobodim tog ponižavajućeg osećaja. Pogledam svoje telo i ne verujem da sam to ja. Želela bih tako mnogo da uradim, da pomognem mužu koji se trudi da obavlja sve poslove, a mene pusti da brinem o bebi. I hvala mu puno.
PORUKA ZA BUDUĆE MAME
Drage trudnice, obezbedite pomoć u kuci posle porodjaja. Meni pomoć oko bebe nije neophodna, ali što se tiče kuće jeste, sada sve manje. Možda vam porodjaj bude lagan, pa ćete moći sve same, ali obezbedite za svaki slučaj. Plakanje posle porodjaja u prvih dve nedelje je sasvim normalno. Samo se posvetite bebi, setite se da ste vi NAJBOLJA MAMA NA SVETU! Vi ste bebu donele na svet, vi ste neopisivo hrabre i jake, vi ste MAJKE!
Puno pozdrava za urednicu od nas.
Veliko hvala ovoj mami i mojoj dragoj čitateljki želela je ipak da ostane anonimna za vas , i ja ću to ispoštovati !! Malom princu želim divno i bezbrižno detinjstvo :*
Nema komentara:
Objavi komentar