Blogerka Kristina Hopkinson je mislila da su ljubav i stpljenje sasvim dovoljni kako bi je učinili savršenom mamom, ali nije ni slutila da će joj se život zakomplikovati malo nakon porođaja...
“Priznajem da sam takmičarski nastrojena, možda i previše. Upravo sam u životu sve posmatrala na taj način, pa i roditeljstvo. Još od škole sam se ponašala na taj način i uvek sam težila da budem najbolja u svemu.
Poslednji ispit na kome sam pala, polagala sam sa 13 godina, bio je to test iz hemije. Ali i to je zapravo bilo takmičenje jer smo se međusobno dogovarali da dajemo što smešnije odgovore.
Psiholizi kažu da žene kao što sam ja ulaze u probleme još u trudnoći jer tada nailaze na poteškoće koje ne mogu same da prevaziđu.
U 33. godini sam se udala i u jednom trenutku suprug i ja smo rešili da je došlo vreme da osnujemo porodicu. Imala sam sreće, pa sam maltene odmah ostala u drugom stanju, čak je i trudnoća prošla bez većih poteškoća. Međutim, problemi su počeli da se nižu već kod porođaja.
Sve sam uradila kako je trebalo, čak sam i pohađala otmene školice za roditelje i zaista sam dosta istraživala i čitala.
Želela sam da se porađam u bazenu i proveravala sam koja porodilišta imaju tu opciju. Dobro sam se informisala i pripremila i na kraju sam na porođaj pošla sa stavom: “Šta bi uopšte moglo da pođe pogrešno?”
Naravno, mnogo toga. Ispostavilo se da ima mekonijuma u mojoj plodovoj vodi, što je značilo da je beba u nevolji.
Zbog roga su lekari bili prinuđeni da ubrzaju porođaj. Iako sam bila žustri protivnik epidurala, u jednom trenutku sam ih preklinjala da mi daju anesteziju kako bi mi makar malo olakšali bolove.
Ipak, stvari su se još više zakomplikovale i morali su da me porode carskim rezom.
Dogodilo se sve ono o čemu nisam razmišljala i što nikako nisam želela, niti planirala. Ipak, ta muka mi uopšte nije bila važna kada sam ugledala svog predivnog sina.
Kod kuće nisam želela da se previše odmaram, već sam sa ranom od carskog reza kuvala, spremala, igrala se sa svojom bebom i gostila sve one koji su nam dolazili u posetu kako bi upoznali novog člana naše porodice.
Svi su nam se divili kako smo divna i skladna porodica i kako smo suprug i ja divni i opušteni roditelji. Govorila sam im da je dojenje nešto predivno i kako sam blagoslovena što svom sinu mogu da podarim svoje mleko.
Ali nije bilo tako. Moj sin zapravo uopšte nije dobijao mleko, a ja to nisam shvatala.
O dojenju sam, kao i o svemu ostalom učila iz knjiga i delovalao mi je kao nešto što nikako ne može biti tako teško. Ispostavilo se da svoje dete nisam pravilno dojila, a kada je babica došla da nas poseti nakion pet dana shvatila je da je moja beba izgubila 25 odsto od svoje težine.
Doveli smo ga u bolnicu u kritičnom stanju sa neonatalnom hipernatremijom zbog čega mu je život bio ugrožen. Ovo stanje može dovesti i do otkazivanja bubrega pa čak i smrti.
Doktorka koja ga je pregledala kazala nam je da je on najtanja beba koju je videla izvan Afrike.
Iako nam je delovalo da je Vilijam dosta mršav, kako smo i suprug i ja takmičarski nastrojeni i nismo sebe smatrali „paranoičnim roditeljima” odbijali smo da ranije dođemo kod lekara.
Dopustili su mi da ostanem sa njim u bolnici tokom osam dana. Za to vreme mučila sam sebe pitanjima “Šta ako...”.
Po prvi put u životu, samo sam postojala, nisam želela da se takmičim. Ovde više nije bilo nagrade, petica, boljeg radnog mesta, povećanja plate...Radilo se o životu mog deteta koje sam ja nesvesno ugrozila.
Shvatila sam da sam pala na najvažnije ispitu, i to me je jako bolelo. Čak ni nakon onako teškog porođaja nisam naučila da postoje neke stvari na koje prosto nemamo uticaj, koje ne možemo kontrolisati.
Te strašne dane pamtiću do kraja života.
Šest meseci kasnije, kontrola je pokazala da je kod Vilijama nema nikakvih posledica po zdravlje.
Svi su mi govorili da će me materinstvo promeniti, ali nisam očekivala da će me učiniti nesposobnom. Mislila sam da će ljubav i stpljenje biti sasvim dovoljni da me učine savršenom majkom.
Nema komentara:
Objavi komentar