Pozvala sam te da dođeš danas, jer nisam više mogla sama. Nisi se zamislila čak ni na sekund. Došla si i donela ručak za mene i decu. Dovoljno je da si tu, pored mene i već osećam kako mi teret pada sa leđa i počinjem lakše da dišem. Zašto je sve tako lako i lepo kad si ti tu?
Imam trideset godina i potrebu da ti s vremena na vreme dotrčim u zagrljaj i tu ostanem neko vreme. Uvek znaš šta treba da kažeš da bih se osećala bolje. Ti si jedina koja čuješ i one reči koje nikad ne izgovorim i vidiš čak i ono što pokušam da od tebe sakrijem.
I sad, konačno, osećam kako je biti u tvojoj koži. U najtežim trenucima pomislim na tebe i shvatim da si sve ovo što činim za svoju decu ti činila za mene. Ima dana kad mi se čini da me niko ne vidi i ne čuje. Osećam kao da neprekidno pružam i dajem i da opet ne bude dovoljno. Da to niko ne ceni i ne primećuje. Čak i kad mi ništa ne prebaci, moj muž čini da se osećam kao da ono što radim nije jednako važno kao njegov posao. Jer, na kraju dana, ma koliko da sam stvari uradila, sudopera je opet puna sudova, kuća je i dalje u haosu, pod u kupatilu prekriven peškirima, a ja ne mogu ni da se setim šta sam sve tog dana radila.
Ponekad, osećam da si ti jedina na svetu koja vidi koliko se trudim. Jedina koja razume koliko se dajem, koliko volim.
U trenucima najveće ljubavi i bliskosti sa svojom decom, setim se tebe i toga koliko si mi pružila. Kad u činiji s voćem ugledam grožđe koje nikad ne pojedem da bi ostalo deci jer znam koliko ga vole. Sećam se da je, kad sam bila dete, za mene uvek u kući bilo grožđa. Nisam znala da li ga ti voliš ili ne, ali sam pretpostavljala da ne voliš jer ga nikad nisi jela. Čak i sad ćeš mi uvek reći da pojedem poslednji komad bilo čega jer „tebi se i onako ne jede”. I uvek sam ti verovala, dok nisam i sama postala majka. Sad znam da bi mi dala poslednji komad bilo čega, pa makar bio poslednji na svetu.
U trenucima kada se žrtvujem za svoju decu, setim se koliko si žrtvi ti za mene podnela. Po ceo dan slušam priče, uzbudljive novosti i postignuća koja nisu lično moja. Posmatram dvorce od kocki, skokove sa stepenica i bezbroj karate udaraca u vazduh. Gledam silaske niz tobogan naopačke, pentranje na drveće. I tek uveče, kada svi zadremaju, imam tu mrvicu vremena za sebe.
Ponekad imam osećaj kao da sve to isto ja i dalje radim tebi. Pozovem te i iz mene izleti bujica reči – o svemu što se dešava u mom životu i što želim da ti čuješ. Ti si jedina koja pažljivo sluša svaku moju reč i osećaš svaku moju emociju kao da je tvoja. Kad prekinemo vezu, često shvatim da te nisam ni pitala – kako si TI?
Ti si moja mirna luka. Moje utočište. Činiš da se osećam posebno, važno, a to nisam znala da cenim do ovog perioda u mom životu, kad i sama sebe često postavim na zadnje mesto. Dok nisam osetila kako je biti „s druge strane”, biti nekom utočište.
Davno sam pomislila da mi više nisi potrebna. Ne na loš način, već da sam se osamostalila i sazrela do te mere da više ne moram da trčim kod mame. I ti si me pustila da u to verujem. Ipak si uvek bila tu negde, kao senka, spremna da uskočiš ako mi zatrebaš. Uvek tu da me uhvatiš ako krenem da padam, baš kao što si to radila dok sam bila dete. Reči „hvala ti” ni izbliza ne mogu opisati ono što osećam, ali želim da znaš da sad sve razumem. Razumem te u svojim najtežim ali i najblistavijim trenucima, kad se zagledam u svoju decu. Razumem šta si sve žrtvovala i koliko si ljubavi nesebično dala. I daješ i dalje. Konačno te razumem, mama.
Nema komentara:
Objavi komentar