Kada sam bila trudna sa svojim prvim detetom, moj majčinski instinkt bio je u početnoj fazi. Međutim, uprkos tome bio je jako snažan. Nisam ni imala pojma koliko sve dok nisam dovela prijateljstvo u pitanje.
Pre nego što sam dobila prvo dete, bila sam puna samopouzdanja. Ali kada sam dobila bebu, shvatila sam da sam zakoračila u svet koji je bio potpuna nepoznanica za mene. Bebe su za mene bile potpuno nedokučiva stvorenja. Dok nisam ostala u drugom stanju, retko kada sam imala priliku da budem u društvu beba i trudnica, pa sam sa razlogom bila skroz nepripremljena na sva pitanja kojima sam odjednom bila zasuta. Da li ćeš povijati bebu? Da li ćeš kupiti cuclu varalicu? Da li ćeš maskirati bebu za Noć veštica?...
Međutim, postojala je jedna stvar koju sam sigurno znala da neću raditi - neću dojiti svoju bebu!
Evo u čemu je stvar - imam veoma velike grudi, ali za razliku od većine žena koje maštaju da ih imaju, ja svoje grudi ne volim. One ne mogu da se smeste u običnu majicu, uvek ispadaju iz brushaltera i uglavnom su na meti pogleda muškaraca. Ali i pored svega toga, volela ih ili ne, ja sam ih uvek posmatrala kao seksualni predmet. Nikad se nisam zgražavala na prizor mame koja doji svoje dete, ali ideja da moje dete to radi mi nikada nije bila privlačna.
Nikada nisam mislila da će moja odluka biti toliko kontroverzna, s obzirom da su celog mog života jedino muškarci bili ti koje su moje grudi zanimale. Nisam razmišljala da će ženama, a pogotovo ne majkama, biti važno šta ću ja raditi sa svojim grudima. Ali, nisam bila u pravu.
Kada sam bila u šestom mesecu trudnoće, nazvala sam prijateljicu koja ima sina koji je tada punio godinu dana. Dečak je imao sezonski virus i po prvi put je bio bolestan. Rekla sam joj da mi je žao i da se ipak nadam da će moje dete imati sreću da ne bude bolesno do prve godine.
“Pa, to se verovatno neće desiti”, odgovorila mi je otvoreno.
Učinilo mi se da je možda pogrešno shvatila ono što sam htela da kažem, pa sam probala da ne zvučim odbrambeno.
“Zašto? Kako to misliš?”, pitala sam.
“Zato što ne planiraš da dojiš, pa tako bebi nećeš pružiti sve hranljive sastojke kako bi je zaštitila od bolesti.”
“Molim?”, upitala sam zapanjeno.
“Ne, ozbiljno ti kažem. To je vrlo sebično od tebe. Ako ti se beba razboli, to će da bude tvoja krivica”, nastavila je.
Nisam imala odgovor. Ostala sam otovorenih usta, a u glavi mi se sve zavrtelo.
“Vidiš, studije pokazuju da je za bebu najbolje majčino mleko...”
Nastavila je da priča, ali ja sam prestala da slušam. Bila sam zbunjena. Ne zbunjena tako da dovodim svoju odluku u pitanje, već zašto je nekoga uopšte briga šta ću ja raditi.
Malo sam se pribrala i odgovorila joj: “Moram da te prekinem, ali žao mi je, ovo se tebe zaista ne tiče. Radiću ono što smatram da je najbolje za mene.”
“Ali ovde se ne radi o tebi”, uzvratila mi je.
“Da, zapravo se radi. Ja sam ta koja je imala seksualni odnos. Ja sam ta koja je imala jutarnje mučnine. Ja sam ta koja će se porađati i doneti ovo dete na svet.”
“Ali kada se beba rodi, više se neće raditi o tebi, već o tome šta je za nju najbolje.”
“A šta je ono što je najbolje za mene? Mislim da je to ono što majka radi, zar ne? Otkriva šta je najbolje”, odgovorila sam.
Ona je pokušala da me upozori na opasnosti mlečne formule, ali sam je prekinula i slagala da moram da prekinem razgovor zbog nečega. Posle tog razgovora, jedva da smo se čule, a vremenom sam prestala da se javljam, čekajući da mi se izvini.
Ostala sam bez drugarice, ali sam ipak nešto naučila.
Naučila sam da ne postoji “ispravan” način da nešto uradite kada je u pitanju roditeljstvo. Ne postoji “pravi” način da uspavate bebu ili da je naučite da hoda, i posebno ne postoji “pravi” način na koji ćete je hraniti. Svi moramo da nađemo svoj put. I na kraju, to je ono što želim da moja deca znaju da je važno u životu - da treba da podržavamo jedni druge u pronalaženju svog puta, pa čak iako to znači da pronađemo hrabrost da se okrenemo i odemo.
Nema komentara:
Objavi komentar