Ne znam koliko vaši dvogodišnjaci često nađu razloga za histeriju, no do nedavno sam mislila da moj mališa ili ima prebujnu maštu, ili neki poremećaj kontrole svojih osećaja. Tako da vam, dok čitate ovo, želim da izlečite svoje komplekse ako mislite da ste loš roditelj i da shvatite da niste jedini čija su deca u tom dobu zaista mali tirani ili da me iskritikujete kako sam loša mama, pa da izlečite i taj deo frustracija izazvanih svojim predrasudama. Ili samo da se zabavite. Svakako vidim korisnost u ovom tekstu.
I da, zaista imaju poremećaj kontrole osećaja, a mi smo tu da im pomognemo. I da, znam da je većina vas ljubomorna na one roditelje čija deca nemaju histerične ispade u javnosti, no nemate za to uopše razloga. Pa, pazi sad!
Mi smo igrom slučaja morali malenog da upišemo u privatni vrtić. Kako smo bili izuzetno zadovoljni vaspitačicama, prostorom i načinom rada sa klincima, odlučili smo malo da malo zategnemo kaiš i ostavimo dete tamo, sve dok nam finansije to omogućavaju.
Jedna od genijalnih metoda koje tamo vaspitačice sprovode je rano podsticanje na samostalnost. Sa 13 meseci, naš mrvuljak je već samostalno jeo kašikom i viljuškom i pio iz čaše. Bilo je tu svega okolo, naokolo, no brzo je savladao putanju između pribora za jelo i svojih usta. Gde ćeš većeg ponosa i razloga da tu veštinu svog deteta ne podeliš na društvenim mrežama dok druge mame uzdišu "joj, blago teeeeebi".
No, kad ti mali ljudi shvate kako stvari oko samostalnosti funkcionišu, jako brzo dođu u fazu da apsolutno sve žele sami. Kako to naravno nije moguće, uskoro krenu prvi protesti. Samo neka deca uspeju da razumeju razliku između želja i mogućnosti, no većina se pogubi u tome. Želja za nezavisnošću i želja da mama uvek bude tu kad ti treba, ubrzo se počnu svađati u njihovom mozgu i tu krenu blokade zvane tantrumi. Ne kažu za badava stručnjaci terrible two. No, traje to i malo duže.
Kako ja uvek volim da pišem isključivo o svom iskustvu, tako će biti i ovog puta. Naprosto ne želim da imam predrasude prema drugim roditeljima i njihovim vaspitnim metodama, samo želim da pokažem kako to ide kod nas i utešim one koji se bore sa sličnim vetrenjačama.
Jedan dan, moj dvogodišnjak i ja šetamo kvartom. Želeo je da se vozi na svojoj bicikli, pa kada smo se spustili stepenicama on počne da se odguruje. Taman se dogura do platoa sa kafićima i naravno, više ga ne želi. Ok, uzmem biciklu i pružim mu ruku da ga neko od prolaznika ne gurne. Vikend je, ljudi kupuju, sede na terasama kafića, pijuckaju kafu. No on ne želi ruku, on želi da ga nosim. Uporno par minuta pokušvam da mu objasnim da ne mogu da ga nosim jer sam jutros već popila jedan lek za kičmu, no on ne želi ruku, ne želi biciklu i uporno pokušava da se popne na mene.
"Slušaj! Ili ćeš se voziti, ili šetati i hodati kraj mene. Nositi te ne mogu jer me bole leđa", kažem mu smireno i sednem na klupu.
Naravno, znate što sledi. Bacanje na pod i sumanuto vrištanje. I tako sledećih 5 minuta. Objašnjavanje ne pomaže. Ne pomaže ni grljenje, ako nakon toga ne sledi moje popuštanje. Nije mu prvi put, pa izvadim mobilni i krenem da igram Candy maniju.
Dok moje dete ne odigra svoj performans do kraja. Koncentraciju na igru mi poremeti muški glas.
"Bože, čije je ovo dete?!"
"Moje!", dreknem malo glasnije da me dedica čuje.
"Gospođo, pa dajte ga malo utešiti. Kako ga možete gledati tako tužnog?"
"Nije tužan, ljut je", odgovorim mu.
"Pa nije u redu da ga tako pustite da se tu dere. Ljudi tu sede i žele valjda popiti kafu u miru", nastavi on.
"Ovde uz put i prodavnice? Koja je razlika između buke ove Tojote koja upravo turira i plača mog deteta", upitam ga.
"Ma joj, vidim da primenjujete one blesave vaspitne metode modernih mama. Prehladiće se na tom betonu."
"Da gospođo, pa beton je hladan! Kakva ste vi majka kad ga puštate da leži na tom hladnom betonu", pridruži mu se neka bakica u deljenju saveta.
Ustanem, skinem jaknu, podignem ga, stavim jaknu na pod i vratim ga na jaknu i upitam: "Jel sad bolje?"
Mali počne ponovo da se dere kada je shvatio da nisam popustila, a njih dvoje me zbunjeno pogledaju. Dedica odmahne rukom i krenu dalje.
Nakon tri minuta, moj malac ustane, dođe do mene, sedne na biciklu i krene perma parku. Kao da ništa nije bilo. Eto, 6 minuta histerije i sabrao se. A ljudi i dalje piju kafu.
Kod nas ne pomaže smireno objašnjavanje. Kod nas ne pomaže ono "spustite se na dečji nivo i smireno ga utešite nepopuštajući". Kod nas zaista pomaže samo ignorisanje.
Naravno, pokušaću svaki put da objasnim. Naravno, daću mu do znanja zašto nešto ne sme. Ali ostati ću dosledna ignorisanju bez obzira na poglede od kojih mi se govno u debelom crevu smrzne, na klimatanja glavom u stilu "gle vešticu", "jadno dete" i "zlobna krava".
Srećom treći mi je, pa sam već oguglala na svakakve kometare o ovakvim vaspitnim metodama.
Pa eto, sad vidite da nas ima još onih koji imamo "nevaspitanu" decu koja histerišu na svakom ćošku.
A evo i malo materijala i onima koji imaju savršenu decu. Samo da vide kako nama nije uopše lako. Ovo su recimo neki naši razlozi za histerisanje:
– monster nalepnica sa majice neće da se skine
– raspored morske soli na pereci nije zadovoljavajući
– velika kašika je prevelika, mala je premala, srednja je nešto… ali nije dobra
– cipela ne zna sama da se izuje
– muzika nije dovoljno glasna, (3 sekunde kasnije) muzika je preglasna
– ne volim ovu pesmu, ni ovu, ni ovu, ni ovu, ni ovu, ni ovu…
– supa je pretopla, (sekundu kasnije) supa je prehladna
– grašak nije dovoljno zelen
– papuča je na pogrešnoj nozi, kad je zameni opet je na pogrešnoj nozi
– Dona (pas) nije htela moju perecu, Dona je uzela moju perecu
– neću ovaj crtani, ni ovaj, ni ovaj, ni ovaj, ni ovaj, ni ovaj, ni ovaj….
– ne želim da se vozim u kolicima, ne želim da hodam, ne želim biciklu, ne želim da me nosiš
– hoću meso, neću meso, daj mi mesooooooooooo, nećuuuuu…. bum na pod
– hoću vode neću vode, daj mi vodeeeeeeeeeee, nećuuuuu…. bum na pod
– hoću mleko, neću mleko, daj mi mleko, nećuuuuu…. bum na pod
– Točkovi na traktoru neće da se skinu
– wc četka ne sme da se dira
– autić ne zna sam da se vrati u njegove ruke iz kade
– plišani zec ne zna da stoji sam
– noga od stola ne želi da se pomeri
– list japanskog drveta nije ukusan
– vrata od frižidera neće sama da stoje otvorena
– polica ne želi da se pomerilevo
Eto. Dragi roditelji "nevaljale dece", niste sami.
I kada biste ih najradije katapultirali sa balkona, setite se da nije samo vaše dete takvo. Većina ih je takva. Samo dišite, višestruka je korist. Dopustite mu da izbaci to iz sebe. Traje koji minut, ali su benefiti veliki i traju dosta duže.
Ako primetite onaj momenat kada bes preraste u tugu, zagrlite ga. Tada ima smisao. I ne, niste grozan roditelj i nije vaše dete nevaspitano.
Odličan ste roditelj, a vaše dete će s vremenom naučiti da je život sastavljen od kompromisa i da nije sve crno i belo.
Samo budite dosledni.
Nema komentara:
Objavi komentar