Sasvim je prirodno i normalno da u nekim razvojnim fazama koje se javljaju oko prve godine, deca počnu da pokazuju veliku potrebu da roditelji, a pogotovo mama, imaju fokus na njemu.
Nažalost, društvo i dalje smatra da te potrebe treba da se ignorišu i ne podržavaju, jer postoji mišljenje da će se razviti u dete koje će ceo život tražiti pažnju.
Međutim, u toj priči fali informacija da je to jedan prirodni proces u detetu kada ono formira osećaj sebe i kada mu je neophodno iskustvo i osećaj da je doživljen. Tada je detetu potrebno da oseti da je mama osetila šta je ono osetilo u sebi. Dete koje ima puno takvih iskustava, da je doživljeno, nastavlja da oseća samo sebe , da ima kontakt sa samim sobom i znati ko je.
Dete stalno pokušava neka svoja emocionalna stanja da iskomunicira sa mamom, i onda kada ne dobije dovoljno pažnje, fokusa i primećenosti, postaje dete koje će kasnije, kroz ceo život tražiti pažnju i pokušavati da završi svoj razvojni proces psihološkog razvoja i formiranja osećaja sebe tako što će pokušavati da bude doživljen i primećen od strane drugih (partner, društvo).
Ali i reakcije na neprimećenost mogu biti drugačije, neka deca su nametljivija, dok se druga mogu bolno povući u sebe i zaključiti kako to što oni jesu nikoga ne zanima i nije dovoljno dobro. Zbog toga će misliti da je bolje da su povučeni jer će ih svi, kao što je imama, odbacivati i neće ih primećivati.
Nema komentara:
Objavi komentar