Već dugo imam želju da napišem svoju priču zato što znam da će koristiti mnogim ženama, baš kao što su i meni značile priče koje sam čitala dok sam strahovala od porođaja. Da, veoma sam se plašila, te će moja priča biti malo duža...
Moj drugi sin danas ima tri meseca, a prvi je jedanaestogodišnjak. Prvi put sam se porađala u svom rodnom gradu u Srbiji. Imala sam 21 godinu, bila u lošem braku i bila veoma draga među svojom rodbinom. Drugi put sam se porađala u 31. godini, ali ovaj put sam bila u divnom braku i sa mnogo manje onih koji me vole (ali verujem da su ipak uz mene).
Iskustvo sa prvog porođaja: Lekari su bili grozni, doživela sam nervni slom!
Prva trudnoća je bila divna, školska, ne znam kako obzirom da sam svakodnevno trpela psihičko i fizičko nasilje. Dobila sam bolove na dan termina i u bolnicu stigla otvorena. Bila sam veoma hrabra (iako je za mene sve to bilo nepoznato) - ni glasa nisam pustila. Bila sam usredsređena na disanje, dok su se doktori prema meni ophodili kao prema životinji ili čak i gore.
Nisam imala napone, samo jak bol koji nije prolazio. Primljena sam u 11 ujutru u porodilište, a porodila sam se u 16:20. Fino, rekli bi mnogi, i relativno brzo za prvorotku. Rodila sam zdravu bebu, 3.500 grama tešku i dugu 52cm. Malo su me isekli, ali to nije bilo ništa naspram psihičkog maltretiranja koje sam doživela na porođaju. Nikad neću razumeti zašto, trudila sam se, slušala, bila tiha, a doktor je čak u jednom momentu podigao ruku da me udari! Zašto?! Kako je to moguće, pitala sam se. Dva sata posle porođaja doživela sam nervni slom, a takvo stanje se nastavilo naredna tri meseca. Jedva sam se oporavila psihički, ostala sam bez kose, ali sve je to moj sin izbrisao, svu muku i jad kroz koji sam prošla...
Iskustvo sa drugog porođaja: Veliko hvala mojoj doktorki u Banjaluci!
Kada smo moj sadašnji muž i ja poželeli bebu, nije sve išlo glatko. Posle jedne izgubljene trudnoće usledila je još jedna. Nadala sam se da će ovaj put sve biti u redu, ali, naravno, strah me nije zaobišao. Plašila sam se da li će sve proći kako treba. Imala sam divnu doktoricu koja je znala za moje muke i trudila se da sve to prođe kako treba. U sedmom mesecu se javio ogroman strah od porođaja. Shvatila sam da su ostale posledice i da se, zapravo, nikad neću psihički oporaviti od prvog porođaja. Noću nisam spavala od straha, a na epidural sam gledala kao na spas. S obzirom da živim u Derventi, gde imam divnu doktorocu ali nemam ni epidural ni ostale uslove za porođaj, predložila mi je doktoricu u Banjaluci- Aleksandru Rodić. Od 35. nedelje sam išla jednom nedeljno kod nje na pregled. Dogovorile smo se oko porođaja i epidurala. Divna, srdačna, sve naj naj. CTG sam radila u Derventi. Termin je bio 15. april, a kontrakcije sam imala još od sedmog meseca. Dogovorila sam se sa doktoricom da 19. aprila odem u bolnicu, a da mi 20. daju indukciju. Uradila sam nalaze za epidural, a ona mi je obećala da će sve dogovoriti sa anasteziologom i da ja ne brinem o tome. Strah je rastao iz dana u dan, ali ja sam imala epidural! Ujutru 19. aprila, posle završene papirologije na prijemu, odveli su me na odelenje. Obavili su sve potrebne preglede i sve je bilo ok - plodova voda bistra, CTG uredan, te su mi zakazali indukciju za 7 ujutru...
Kada sam konačno legla, dopisivala sam se sa mužem, sinom, prijateljima. Došle su sestre i donele mi dve tablete dukolaks. "Molimmm?!... Nikad u životu ih ne bih popila, želim klistir!" One su se u čudu pogledale (kao da je dukolaks koji izaziva jake bolove bolji od klistira!). Klistirali su me u 22h, a posle toga su mi krenuli blagi bolovi na pet minuta koji su od dva sata postali jači. Nikog nisam zvalada me ne bi spustili u porođajnu salu bez moje doktorice. Tako sam "preživela" do 6 ujutru, kad sam prijavila bolove koji i dalje nisu bili strašni. U salu sam stigla u pola sedam. Svi su bili ljubazni, divni. Prikopčali su me na CTG i pregledali - bila sam otvorena samo tri prsta. Dobila sam dve injekcije za smirenje i indukciju, te su skroz nestali moji bolovi. Veoma sam se obradovala dolasku moje doktorke. Pozdravile smo se i ona je otišla u vizitu. Bolovi su ponovo krenuli, ali ja sam trpela i disala. Smenjivali su se, pregledali me, a ja sam čekala tu epiduralnu anestrezju zbog koje sam se toliko mučila, putovala itd. Doktorka mi je samo rekla da će brzo doći i otišla, a anasteziologa nisam videla ni na mapi. Shvatila sam ja da nema ništa od epidurala, ali šta je tu je, morala sam da izguram. Disala sam i disala bolovi su bili podnošljivi, čekala sam ono nepodnošljivo. Izmeđ svake kontrakcije bila je duga pauza, pa se ja odmorim, pa dišem. Bila sam sama u sali, a zatim su došli i studenti sa profesorkom. Ona je bila beoma ljubazna, držala im je predavanje, a onda je bio praktični deo, te su me oni i pregledali. Šta ću, kontala sa, moraju i oni da uče.
Kada sam osetila pritisak na guzu, nisam znala da su to naponi, ali sam vremenom shvatila. I tada je bilo podnošljivo, te sam i dalje čekala nepodnošljivo...
Doktorka mi je rekla da je zovem kada osetim napone, ali ja to nisam rekla i ona je otišla. Morala sam da čekam i da se stiskam dok se nije vratila. "Pa ti rađaaaššš!", rekla je kada me je pregledala.
Napela sam se i nisam prestala da guram dok moj maleni nije izašao ( u 11:10). Bio je težak 3.380 grama i dug 54 cm. Plakao je kao veliki, popio je malo plodne vode zbog čega je bio na antibioticima par dana - ništa strašno. Malo sam pukla pri porođaju, pa su me ušili i izveli na hodnik gde su me čekali moj muž i moj veliki sin. Bila sam srećna, ponosna i beskrajno zahvalna babicama a posebno mojoj doktorici što me pametno “zeznula” za epiduralnu i priuštila mi divan prirodan porođa. Nisam dočekala to "nepodnošljivo" - znači može i tako kad imate prave ljude oko sebe i kad znate da će vam vikanje i plakanje samo uzeti snagu koja vam je preko potrebna jer od vas samo zavisi život vaše bebice u tom momentu, a i vas samih. Sve u svemu, divno iskustvo, sada bih sve ponovila.
Sestrama koje brinu o bebama nisam bila zadovoljna, ali ih opet ne osuđujem jer im nije lako. Hrana je bila divna, kupatilo divno, tuš je bio spas... Sve u svemu došli smo kući šesti dan.
Sada smo veliki i super napredujemo☺ Neću vam reći da se ne plašite indukcije, samo ću vam reći da je meni puno pomogla da se otvorim, da se beba spusti, da dobijem bolove i na kraju da se sve ubrza. Znam da ima groznih iskustava, mislim da je ključ u psihičkoj pripremi i pragu bola. Sve u svemu, iza mene je divan porođaj i divno iskustvo i svima vam želim isto, a ako može, još i bolje.
Nema komentara:
Objavi komentar