Telefonski razgovor - mama VS ćerka!
– Marija se sinoć porodila. Beba 3 kile i 250 grama, dugačka 52 sentimetra, sve desetke dobila na porođaju, započela sam konverzaciju…
– Baš mi je drago zbog nje. Pozdravi je puno kad je vidiš. Treće znači…- zaključila je moja majka nešto što je već svima bilo očigledno.
– Da mama, treće.
– Kako ona može…rekla je uz tihi uzdah.
– A ja ne mogu. To si htela da mi kažeš? Opet ti, gde se gasiš?
– Ženo pusti dete na miru. Vidiš da i sa ovo dvoje indijanaca ne može na kraj izaći- dovikivao je tata u pozadini.
– Ovo dvoje su već veliki, šta bi ti falilo, zar se nisi uželela jedne slatke male bebe? Baš me tetka Milka pre neki dan pitala za tebe. Kaže, planira li Jela još jedno dete?
– Ako Milka tako kaže, smatraj da ti je to završeno.
– Zna žena, četvoro ih je othranila, i šta im fali?
– Njima ništa, mada to ne bih mogla reći za tetka Milku.
– Jadan onaj njen Duško, bog da mu dušu prosti, napati se pored Milke- opet će tata negde iz pozadine.
– Ćuti Božidare, nemoj tako. Znaš da je čovek pio ko smuk, nije ni čudo što tako rano ode. Nego gde sam stala?
– Vidi mama, ako si se toliko uželela beba, ti usvoji jednu, ili prioni na posao, čuda u medicini se ipak događaju. A možda tetka Milka ima rešenje?
– Bezobraznice, samo kažem, šta se odmah ljutiš.
Dugo je vremena prošlo od tada. Sećam se svih onih dirljivih treutaka vezanih za dolazak bebe.
Kad sam na porođaj prijehala taksijem bez onih osnovnih stvari za porođaj, pa sam svoje prvenče umesto bosa, na svet donela u adidas patikama i crnim čarapama na tufne. Iako sam se ko Isus napatila, osmeh je brzo zamenio suze, pa su suze opet lilie, lile i lile, Bože koliko je tog dana samo tečnosti iz mene izašlo, presušila sam ko pečenica.
Pa sve one neprespavane noći što zbog grčeva, što gladi, što izbijanja zubića, što zbog razloga "pojma nemam šta joj je, ali sigurno je nešto", lepo je toga se setiti.
A onda je na svet pristigao bata, trenutno najomrženije biće u životu njegove starije sestre. Beba koja je sa svojih 5 kilograma na porođaju, jela za trojicu. I koji je u razmaku između obroka plakao, ne mogavši dočekati sledeći obrok, uf koliko puta sam poželela da ga nakljukam sarmom i prebrancem ne bi li mu tolike kalorije zatvorile želudac i konačno ga zasitile. Kad sumiram, moj sin je u prvim mesecima svog života samo jeo i plakao, što da se razumemo, vaš život čini dosta monotonim. A kad nekim čudom "ubije oko", sve oko njega mora da utihne jer ako se slučajno nakašljete, zadišete, ili ne daj Bože prdnete, on raskolači oči i krene da arlauče.
A onda konačno progovore i tad kreće svakodnevno verbalno bombardovanje.
- Mama, daj mi sok, i taman kad krene da čašu zgrabi ručicama, setiće se - A slamčica?
– Evo ide i slamčica-odgovorila bih kroz stisnute zube.
– E neću plavu, ja sam devojčica, hoću rozu.
Pa šta ima za ručak?
- Ja kupus ne volim, smrdi, to bi uvek sin rekao dok njegova seka ne deli isto mišljenje (kao i uvek).
– Što, meni se baš sviđa.
– Ja bih batak, opet se čuje sin.
– Ja neću batak, ima li belo meso, odlučno će sestra.
– Mrzim supu, dobro ako baš moram ali samo mi daj vodu.
– A meni sipaj sa što više rezanaca.
- Znate šta, a da ja vama dam plazmu i mleka!
– To mama, najbolja si, e u pogledu Plazme su uvek bili složni (a i sad su).
Pa kad stigne ona poznata agonija oko upisa u vrtić - ponovo.
Nekad pomislim da je lakše na Harvard upasti nego "upecati" slobodno mesto u državnom vrtiću.
Gosti će nam sve ređe i ređe dolaziti, što zbog bebe, što zbog toga što će oni tad osećati obavezu da nas zovu kod njih.
A servis – baba, e na tu uslugu ovaj put sam malko zakasnila, jer babe i nisu u cvetu mladosti i sve više, umesto da vreme provode s unučićima, vise po ambulantama jer to je sad njihov svet, svi babini prijatelji su tamo, dođu sat vremena pre zakazanog termina, čisto da čuju najnovije tračeve i ne daj Bože saznaju ko je iz njihove generacije baš pre neki dan "bacio kašiku".
Setim se i kad sam umesto depilacije, ili izvlačenje pramenova, ipak "birala" da zajedno s klincima gledam Nodija koji je baš u toj epizodi uzeo ćup sa zlatom, ili kad umesto da na kafu odem s prijateljicom, ja tu istu popijem u društvu ćerke u njenoj čajnoj kuhinjici na terasi, il kad umesto da liniju doterijem u obližnjoj teretani, radije to činim u obližnjem parkiću dok sinu šutam na go i aplaudiram uvek kad odbrani.
Pa sve oni silni virusi, bakterije, alergije, dijareje... i opet ambulanta… Da li bih ja to opet preživljavala?
Topli poljupci, nežni zagrljaji…
Ali onaj osećaj kada vam se neko u 3 ujutru uvuče "neprimetno" u krevet jer je, kao i svaku noć, imao košmar. Pa dolazak Zubić vile i pokloni ispod jastuka, sve one čestitke za Osmi mart, pa slika mame na času likovnog, pa opis mame na času srpskog, pa ti nežni zagrljaji i topli poljupci, …Evo, suze mi opet liju. Šta je sa mnom, da nije majčinski instinkt - onaj treći po redu? A ne, haluciniram…
Mama, ubiću te. Što sam ti uopšte pominjala da se Marija porodila, kao da to tebe interesuje.
– Vladane, da li si ti za to da dobijemo još jednu bebu?
– Vidi Jelo, ja sad jako žurim. Pričaćemo o tome sutra.
– Ali…
– Sutra, rekao sam sutra, odlazi i lupa vratima.
I tako od sutra do sutra, vidim ja, ništa od trećeg… Mada, bolje da ja pazim šta želim, možda se želje ipak ostvare.
Nema komentara:
Objavi komentar