"Pritisak koji je društvo počelo da stvara oko dojenja od majki koje iz bilo kog razloga ne mogu da doje svoje dete napravio je monstrume. Ne dojiš dete?! Daješ mu dohranu?! Kako to misliš "nemaš mleka", to nije moguće – samo drži bebu na sisi i biće mleka!", piše u svojoj iskrenoj priči mama Sandra Kravitz Simonović.
Juče sam zvanično i definitivno odložila svoju električnu pumpu za izmlazanje mleka, četvrtu po redu koju sam kupila – za jedva 3 meseca "dojenja na flašicu". Nakon 12 nedelja mleko je presušilo, prvo iz jedne, a potom i iz druge dojke. Osećam se rasterećeno, najzad. Poprilično tužno, ali rasterećeno ipak.
Nisam se tome nadala, dakako, kroz celu trudnoću sanjarila sam o dojenju, pročitala i pogledala sve što mi je došlo pod ruke – a kad znate koliko sam online jasno vam je da sam prelistala ceo internet. Nisam očekivala da će to biti baš toliki problem, ali – nisam očekivala ni porođaj od 22h, koji će biti završen hitnim carskim rezom, da budem iskrena.
Ne bude uvek sve onako kako smo planirali i maštali, i nije da mi je to nešto sasvim nepoznato. Brojne su stvari koje nam se dešavaju, a na koje nemamo nikakvog, ili skoro nikakvog, uticaja. No, nije uvek lako prihvatiti da se desilo nešto sasvim drugačije od onog što smo planirali.
Svih devet meseci bila sam opuštena, nasmejana, verovala sam u običan, prirodni porođaj, verovala sam u dojenje koje počinje odmah nakon porođaja – sve to jer sam veliki, nepopravljivi optimista.
A onda, realnost. Sasvim, sasvim drugačija od onog što sam očekivala.
Poslednjih nekoliko godina dojenje je najzad dobilo pažnju koju zaslužuje. Sve više, češće i otvorenjije se govori o značaju dojenja za majke, kao i o koristima koje bebe imaju od majčinog mleka. Nije više (toliko) tabu kada vidite ženu da doji na ulici, u parku ili tržnom centru. Postaje normalno i razumljivo svima da beba ne bira kad je gladna, i mama mora da je na usluzi bilo kuda i bilo kad.
Eh, ali – trend kao i svaki trend: ne bi to bio dvadesetiprvi vek da se ne preteruje i ne forsira do krajnjih granica tih istih (ne)dojećih mama.
Pritisak koji je društvo počelo da stvara oko dojenja od majki koje iz bilo kog razloga ne mogu (ili, daleko bilo, ne žele) da doje svoje dete napravio je monstrume. Ne dojiš dete?! Daješ mu dohranu?! Kako to misliš "nemaš mleka", to nije moguće – samo drži bebu na sisi i biće mleka!
E, pa – ne bude uvek tako. Ja sam to naučila na bolniji način.
Mleko sam dobila tek treći dan, ali je za mene dojenje bilo sve osim bondinga, prijatnog povezivanja majke i bebe. Matej sisa tako što prebaci gornju usnu preko desni, i to je, u kombinaciji sa anatomijom mojih bradavica, dojenje pretvaralo u pakao. Obe bradavice su mi upropašćene nakon samo dva podoja. Bile su toliko bolne da me je i dodir grudnjaka boleo do padanja u nesvest. Čisto ukupnog utiska radi, i ovaj detalj: porodila sam se, kao što rekoh, na carski rez. Prve dve nedelje bila sam pod lekovima protiv bolova, ranu nisam skoro ni osetila (osim kada je trebalo da ustanem ili legnem na krevet), nosila sam Mateja u rukama od prvog dana nakon porođaja – ali, ovo je bol koji nisam mogla da istrpim.
Odluka je donešena: odustajem od dojenja, mleko ću izvlačiti uz pomoć pumpice i hraniti ga na flašicu.
I to sam i radila, eto, naredna dva i po meseca, sve do juče.
Da bih vam približila bolje kako to izgleda, zamislite sledeći ritam dana: beba koja se, kao i svaka beba, budi na 2-3h da jede; presvuci, nahrani, podigni da podrigne, uspavaj, sve kao i svaka druga mama – a onda sedi 30-40 minuta sa pumpicom u ruci i čekaj da ti se izvuče mleko za naredno hranjenje. I tako danju, i tako noću. Znači, ako je Matej spavao 3h, ja sam spavala 2, ako je on spavao 2h, ja sam od toga spavala 1h. I tako jedan dan, dva dana, tri nedelje, mesec dana, sedam nedelja. Tad sam imala prvu veću psihičku krizu i htela da prekinem izmlazanje svojevoljno.
Nadam se da razumete ugao: devet meseci sanjariš o tome kako tvoje grudi hrane tvoje dete, a onda te ošamari realnost u kojoj hraniš dete na flašicu, a vreme koje bi trebalo da provodiš u maženju s bebom provodiš gledajući u sat kad da promeniš pumpicu s jedne dojke na drugu.
Tih dana sam toliko plakala da su mi se upalili suzni kanali na oba oka (a ja se pravila da je čmičak). Sve što sam želela bilo je da dojim svoje dete u miru i uživam u tome, a umesto toga postala sam razdražljiva, uplakana, neispavana i besna mama. Dovoljno pribrana da ne iskaljujem sve to na bebi, ali zato drugi nisu bili te sreće – najmanje od svih moj muž.
Moram da priznam i ovo, potpuno iskreno: osećala sam se kao krava. Kao krava muzara, tako prikopčana na pumpu po 5-6 sati dnevno, u pravilnim razmacima. Dan ne računam po tome kad se Matej budi, nego kad mi je sledeći termin za izvlačenje mleka. Nosila sam pumpicu sa sobom, jer nijedan "slot" nije smeo biti propušten, ispumpavala sam mleko u kolima, u toaletu restorana čak! Kad god, gde god. Baš kao i dojenje, zar ne?
Iz ovog ugla, i gledajući u datume u svesci u kojoj redovno zapisujem kad je, šta i koliko Matej jeo, i koliko sam mleka ispumpala, sigurna sam da je mom gubljenju mleka najviše doprineo moj stres oko tog istog mleka. Zanimljiva životna ironija: izgubila sam mleko nervirajući se što ne mogu da dojim.
Onda mi je Layla says poslala link do Instagram profila instruktorke joge koja je spletom nesretnih okolnosti izgubila zdravu i pravu bebu, a zbog komplikacija na porođaju. Amelia je uz fotografije opisala svaki trenutak proveden sa svojom bebom, i svojim osećanjima u danima koji su usledili, a ja sam čitala i jedva suzdržavala suze. A onda sam došla do fotografije na kojoj pokazuje kako izvlači mleko, i nad njom se isplakala za sve što nisam. Bila sam mnogo besna na sebe: pored mene ležao je moj zdravi, uspavani sin, sit i srećan, a ja sam dane provodila plačući nad svojom sudbinom što ne mogu da ga dojim.
To je bio momenat koji me je trgnuo, i od tad sam bila mnogo opuštenija, manje merila izvučeno mleko, a više uživala u svakom trenutku sa bebom. Preskakala izmlazanje, jer mi se spavalo. Jer sam se igrala sa Matejem, jer smo bili u šetnji. I, naravno, mleko je počelo da presušuje, da bi nakon nepunih 12 nedelja prestalo da teče skroz. I znate šta? Baš me briga.
Zašto sam ovo napisala? Ne da se opravdam bilo kome, jer nemam potrebu za tim: dala sam sve od sebe, i daleko preko svojih granica izdržljivosti.
Ovo je napisano za sve one mame koje su prošle kroz rano gubljenje mleka, koje nisu mogle da doje iz bilo kog razloga, jer za te mame nema podrške i razumevanja. Postoji Podrška dojenju, ne postoji Podrška nedojećim mamama. Prepuštene smo same sebi, i jedne drugima, da se borimo sa tugom što mleka nema, i što nismo uspele da budemo savršene mame prema merilima društva. Jer, samo je mama koja doji dobra mama, zar ne?
Ne.
Nije mama samo mleko. Mama je i zagrljaj koji te umiri da ne plačeš, mama je i toplo krilo u kojem se ljuljaš, mama je i sigurnost ramena na kojem dremaš.
Napisala sam ovo da znate kroz šta sam prošla zarad toga da budem mama-mleko, možda vam to pomogne u odluci da vam prvo pitanje nekoj mami ne bude "Je l’ dojiš?" i pogotovo ne prekoran pogled na odgovor "Ne". Zato što ne znate kroz šta je ona prošla, ne znate koji su razlozi za nedojenje – i, u krajnjem slučaju, to ne bi trebalo da vas zanima.
Poznanica je imala masektomiju, nakon svog iskustva, ne mogu ni da zamislim kako je njoj bilo kada je pitaju da li doji i zašto ne. Razmislite o tome naredni put kad poželite da postavite to pitanje.
I mi mame koje ne dojimo smo dobre mame.
I, verujte, isto tako volimo svoju decu kao i mame koje doje. Samo nismo imale tu sreću da uživamo u dojenju kao one. Bol neuspeha u dojenju dovoljno je teška sama po sebi, nije nam potrebna još i osuda okoline.
Hvala.
Autor: Sandra Kravitz Simonović
Nema komentara:
Objavi komentar