Detinjstvo sa ‘zlom’ mamom: Imali smo majku zbog koje smo imali osećaj da smo drugačiji od ostale dece

Bobi Pingaro, opisala je svoje detinjstvo i način na koji je majka vaspitavala nju, njenu sestru i braću, zbog čega je kao mala bila tužna, ali danas joj je veoma zahvalna.
Detinjstvo sa ‘zlom’ mamom: Imali smo majku zbog koje smo imali osećaj da smo drugačiji od ostale dece
Imam “zlu” mamu!

Dok druga deca jedu slatkiše za doručak, ja moram da jedem pahuljice, jaja ili dvopek. Dok drugi jedu kolače za večeru i piju kokakolu, ja moram da pojedem sendvič. A znajte da mi ni ručak nije kao njihov.

Ali barem ne patim sama. Moja sestra i dva brata imaju istu zlu mamu.


  Moja je mama uvek htela da zna gde sam. Čovek bi pomislio da sam s uličnom bandom. Morala je da zna ko su mi prijatelji i kuda idem. Uporno je tražila da se vratimo za sat vremena ako smo tako rekli – ili ranije, a ne za sat vremena i jedan minut. Skoro se stidim da priznam, ali kaznila bi nas kada je ne bismo poslušali. Ne jedanput, nego svaki put kad nismo slušali i kad smo činili kako nam je volja. Sada vidite koliko je zla bila naša mama.
Morali smo da nosimo čistu odeću i kupamo se. Druga su deca uvek nosila istu odeću danima. Jako smo se svađali jer nam je sama šila odeću kako bismo uštedeli novac.

Zašto, zašto smo imali majku zbog koje smo se osećali drugačijim od ostale dece?

Ali najgore tek dolazi. Morali smo da budemo u krevetu u devet svake večeri i ustanemo u osam sledećeg jutra. Nismo mogli da spavamo do podneva kao druga deca. I dok su oni spavali, moja je majka uvela zakon o radu. Tako smo morali da radimo po kući. Morali smo da peremo sudove, spremamo krevete, kuvamo i radimo druge strašne stvari.



Uvek smo morali da govorimo istinu, istinu i ništa drugo osim istine, čak i po cenu sopstvenog života – a skoro je tako i bilo.

Kad smo postali tinejdžeri, postala je mudrija, a naš život još nesrećniji. Nije bilo trubljenja automobilima ispred kućnih vrata. Morali smo svoje momke i devojke da pozovemo u kuću pre nego što smo s njima izlazili. Da ih mama upozna! I uvek bi proveravala jesmo li tamo gde smo rekli da ćemo biti. Nikad nisam imala prilike da pobegnem sa drugarima. I dok su moje prijateljice imale momke u zrelom uzrastu od 12 i 13, ja nisam smela da izlazim do 16. Odnosno do 15, ako sam izlazila u školu. A to je možda bilo dva puta godišnje.
Tokom godina, stvari se nisu ni malo popravile. Nismo mogli poput naših prijatelja da ležimo bolesni u krevetu i tako izbegavamo školu. Morali smo da imamo dobre ocene. Dok se u knjižicama naših prijatelja šarenilo od dobrih i loših ocena, mi smo morali da imamo samo dobre. Slabe ocene nisu dolazile u obzir.

Tako smo jedan po jedan maturirali. S mamom iza leđa koja nam je neprestano pričala, ponavljala, insistirala, kažnjavala i zahtevala poštenje, niko od nas nije mogao, a da ne završi najmanje srednju školu.


  Moja mama je stvarno bila katastrofa. Od nas četvoro, troje je završilo visoku školu. Niko od nas nikada nije bio uhapšen, ili došao kući pod dejstvom alkohola. Moja su oba brata služila na vreme vojsku…
I koga da sada krivimo za ono što smo postali? U pravu ste, našu mamu! Pogledajte što smo sve propustili! Nikada nismo pili, krali, uništavali stvari, niti činili išta uzbudljivo poput naših prijatelja! Sve čemu nas je učila bilo je da odrastemo u veri u Boga, i da postanemo čovečni i ispravni ljudi.

A sada i ja odgajam tako svoje troje dece… I razumem ih kad misle da sam malo zla. Ali, time se i ponosim…

Jer, vidite, ja se zahvaljujem Bogu što mi je dao “najgoru mamu” na svetu.